"May my haters live long to see my success"

.....prolazi brze nego sto sam mogla da pretpostavim a stomacic raste li raste, uskoro necu moci ni carape sama da obujem.Prethodnih nekoliko nedelja sam provela uzivajuci u svojoj trudnoci, u velikim setnjama, druzenjima sa drugaricama trudnicama, razgledajuci i kupujuci baby opremu, jednostavno bila sam maksimalno opustena i rasterecena.

Kako sam krenula u skolicu za trudnice i usla u 8. mesec  trudnoce, pocela sam da shvatam kakva je vazna uloga ispred mene i koliko se sve to zaista priblizilo.

Ne znam kako trudnice uopste mogu da funkcionisu bez skolice, jer na zalost ona postoji samo u vecim gradovima nase zemlje. Po strani to sto sam dobila gomilu korisnih saveta vezanih za ponasanje, ishranu tokom trudnoce, kupovini baby opereme, najvaznija stvar koja mi se tamo dogodila je sto sam u potpunosti izgubila strah od porodjaja i svega sto me ocekuje pred i nakon tog cina. Uopste me ne zanima da li ce prema meni u porodilistu biti blagonakloni i fini, da li ce se lekar pojaviti ili ce samnom biti babica, da li ce me kasnije sestre negovati ili ce se samnom ponasati kao da sam cigance. Nikakve veze i vezice mi ne trebaju, niti planiram da potplacujem bilo koga, sad kad sve znam, sve cu sama da izguram.

Naime, jedna od stvari kojima vas u skolici za trudnice nauce, jeste disanje 4 tipa disanja u zavisnosti od faze porodjaja, koje ako pravilno primenjujete, znatno samanjuje porodjajne bolove, zatim vam objasne tzv 4 porodjajna doba, sta vas ocekuje u svakoj fazi, pokazu vam sprovodjenjem kroz porodiliste gde vas sta ceka, pocev od higijenskog bloka, pretporodjajne sale i tvrdog porodjajnog stola, tako da ako pazite na casu, sve lepo memoristete u glavu i zapisete u svesku, kasnije samo primenjujete kada porodjaj krene. Jednostavno, nemam ni jedan jedini razlog da se plasim. Sve ce priroda sama da odradi a i ako se desi da negde zapne, znamo sta nam je ciniti. Eto, skolica je od mene napravila pravu hrabricu i ja koja sam inace ranije bila kivna na nase porodiliste i pri samom pomenu porodjaja dobijala blagu nelagodu, sad sam potpuno ravnodusna, da ne kazem postala sam pravi mali petao, kao onaj iz Balaseviceve pesme. Nisam razmazena, necu biti njanjava, koncentrisacu se na disanje i sve ce lepo da prodje.

Eh kad smo vec kod Balasevica.....trudnica je i na koncertu bila. Verovatno jedina trudnica,ludaca, koja se osmelila da udje u gomilu u kojoj nije bilo mesta ni igla da se zabode. Takva guzva na Mileticevom trgu ne pamti se ni za jedan docek Nove godine u Novom Sadu. Reke ljudi slivale su se iz okolnih ulica do trga, iz svih krajeva nase zemlje i bivsih republika. Muz me je drzao za ruku i prvi se gurao kroz gomilu a ja sam tapkala za njim cuvajuci drugom rukom stomak. Nije bilo nikog ko me nije komentarisao kad je video sa kolikim stomakom ulazim u masu. Nekima sam bila simpaticna, neki su mi govorili "svaka ti cast", neki su zlonamerno zvocali "a gde ces ti ovako kog djavola sa tolikim stomakom".....i tako. Kad smo pronasli mesto na kome cemo se stacionirati, suprug mi je od nazad prihvatio stomak sa obe ruke a ja sam preko njegovih ruku spusutila svoje, sa sve rasirenim laktovima na koje bi se naboo svako ko bi mi se previse priblizio.Tako smo stitili nasu bebu u stomaku. Uci u gomilu jos je i bilo lako u odnosu na situaciju kada je iz te gomile trebalo izaci. Izdrzala sam malo jace od sat vremena cupkanja i vrckanja uz koncert a onda je beba vec pocela da se buni i osetila sam potrebu da negde malo prisednem. Morali smo krenuti ka napolje. A kako je to islo, bolje da ne pricam, imala sam osecaj da ce mi stomak ostati na trgu.Oblio me je hladan znoj i kad sam srecno izasla iz gomile pomislila sam dobro je, moja nepromisljenost me nije skupo kostala.Djole je pevao vise od 3 sata.....ali ljubav prema bebi je ipak bila jaca od ljubavi prema njemu. Moje ucesce u koncertu kratko je trajalo ali bilo je romanticno i lepo.....