Početak

Svaki početak je tezak.

Jos teži je ako zivis u neznanju.

Strah od nepoznatog ume  da te odvede u stanje ludila i opste histerije.

Zbog toga sam odlucila da počnem sa pisanjem ovom bloga.

Jedna sam od milion žena u svetu koja trenutno prolazi kroz program vantelesne oplodnje.

Na ovo putovanje krenula sam bez prethodnog znanja iz oblasti asistirane reprodukcije, bez poznanika koji su ranije prošli kroz program, bez veza i vezica medju medicinskim osobljem...jednom rečju, bila sam kao pala sa Marsa.

Sada više nisam tolika neznalica i neću žaliti ni sekund vremena provedenog kuckajući ovaj blog jer znam da u Srbiji postoji more žena koje jednostavno nemaju gde da dobiju informacije koje ih zanimaju a vezane su za detalje procesa VTO.

 

 

 

09/19,2010 Posted to BETANIJA

Comments (0)


FAZA I


Moje putovanje započelo je u avgustu ove godine, kada sam se s pozivnim pismom od RZZO javila izabranoj ustanovi, u mom slučaju je to bila Betanija u Novom Sadu.
Dane i mesece iščekivanja, skupljanja gomile analiza, posete lekarskim komisijama, ovaj put neću spominjati jer se sve te muke zaborave kada dodje ono glavno, a to je zvaničan  početak programa vantelesne oplodnje.
 
Toga dana pojavila sam se sramežljivo  u prepunoj sali odeljenja za sterilitet, plašeći se da ne naletim na nekog nepoželjnog.
Žene su uglavnom ćutljivo sedele na klupi i čekale svoj red, po neki muškarac nelagodno se šetkao po sali a bilo je naravno i onih gospođa koje su na sav glas prepričavale svoje pobačaje, krvarenja i sve one ružne priče koje svakako ne treba da slušate sad kada ste i bez toga pod prevelikom tenzijom. No , prvi dan sam naučila školu, pa sam već sledeci put došla sa slušalicama u ušima.
Tada još nisam znala da je svaka žena individua za sebe i da ne postoji univerzalni šablon po kome se program sprovodi, tako da bi me slušanje tudjih priča samo jos više zbunilo.
Neke žene idu na kratku šemu stimulacije, neke piju kontraceptivne pilule pre ulaska u šemu, a neke su opet na dugačkoj šemi-ja sam bila u ovoj drugoj grupi.
Parola u dugoj šemi stimulacije je "strpljen-spašen"
Najveće umeće  jeste biti strpljiv do neba i nista ne požurkivati.
Iako mi strpljenje nije jača strana, moram priznati da sam super izgurala svoju dugu šemu hormonske stimulacije!
Najveća briga mi je bila kako uskladiti moj prezahtevni posao sa svakodnevnim terapijama koje se daju na klinici isključivo izmedju 10-11h.
Kada je reč o besplatnom programu VTO, tu kompromisa nema, mora se dolaziti svaki dan, ampule se ne mogu nositi kući,  niti se mogu davati samostalno. 
Lekari su preporučili da za vreme uzimanja terapije ne uzimam godišnji odmor, kako bi mi misli bile okrenute ka drugom pravcu i kako ne bih bila opterećena sobom i svojim procesom.
No, to je naravno bilo nemoguće pa sam nakon nedelju dana bežanja sa posla ipak uzela godišnji odmor i rasterećeno nastavila sa procesom.
Važna stvar u celoj priči jeste ne pričati svima da putujete u Babyland i naravno, izbegavati druženja sa komplikovanim i napornim ljudima.Oni će vam samo otežati ovaj,samo po sebi, težak i mukotrpan proces.

 

09/19,2010 Posted to BETANIJA

Comments (2)


Nekoliko reči o osoblju klinike

Stav medicinksog osoblja je veoma važan čak i kad odete kod lekara opšte prakse, da ne govorim u  ovoj  "osetljivoj" situaciji.

Imam naviku proučavanja ljudi na njihovom radnom mestu-da li su ljubazni, nasmejani, da li uživaju u svom poslu, da li iritiraju klijente, u ovom slučaju pacijente i kakav stav imaju o sebi.To mi dodje kao neka vrsta profesionalne deformacije.

U slučaju Betanije, imala sam sasvim dovoljno vremena da proučim svakog ponaosob. Prvi utisak mi je bio malo deprimirajuć, jer su svi trčkarali gore-dole, sestara milion, svi su užurbani i prezauzeti. Odmah mi je za oko zapala sestra mladjih godina koja ih tamo sve "organizuje", tačnije ostavlja utisak da je bitan faktor u radu odeljenja. Medjutim, kao sto to naravno biva, bila je samo "obična" sestra koja je sebi pridavala veliki značaj, ne kazem da je bila neljubazna,daleko od toga ali prosto eto, u svakoj firmi postoji tako neka "mala" koja postrojava ostale zaposlene bez pokrića i prava na to.

Ostalih 6-7 sestara su mi ostavile skroz OK utisak, skromne su, nasmejane, uvek me pitaju kako sam i ta vrsta empatije mi je bila kao melem na ranu.

Glavna sestra je bila malo previše suzdržana i hladna za moj ukus, ali valjda joj je to posao-ipak je ona "šefica" ostalim sestrama i verovatno su joj i odgovornosti veće. Mada to nije opravdanje.Tačnije, bila je selektivno ljubazna, prema nekom divna a prema drugom hladna.

Na odeljenju rade sledeći lekari: Upravnik Zavoda za humanu reprodukciju Doc. dr sci. med. Vesna Kopitović, Ass. mr sci. med. dr Aleksandra Trninić Pjević, šef Odseka operativnog steriliteta, Ass. dr sci. med. Artur Bjelica, šef Odseka ginekološke endokrinologije, Dr Irena Bujas, šef Odseka za asistiranu reprodukciju, reproduktivni biolozi  Dr sci. med. Nada i Dunja  Tabš, žene iz senke koje su veoma bitan faktor u celoj priči, a koje na žalost nisam imala  priliku da upoznam (njih dve stupaju na scenu kada jajne ćelije treba spojiti sa spermatozoidima, kako bi od njih nastali budući embrioni). Možda ih i jesam videla, a da to nisam znala.Tu je i vesela ženica anesteziolog čije ime ne znam ali koja mi je puno pomogla svojim razdraganim ponašanjem i širokim osmehom. 

Svi lekari na klinici su  prezauzeti, jer zaboga, obradjuju slučajeve iz cele Vojvodine pa i šire, a to je jedna ogromna baza pacijentkinja kojima treba pomoći. To sam shvatila još prvog dana, pa im nisam zamerala što se u njihovoj ordinaciji zadržim prekratko i sto ne uspem ni da pitam sve sto me zanima. Znate ono, imate u glavi bar deset pitanja a stignete da postavite samo tri :-)

Osim toga, ne dolaze kod njih samo žene kojima treba vantelesna oplodnja. Tu su i insemenacije, laparaskopije, histeroskopije, jednodnevne dijagnostike, i sve one "špecije"  koje ženama pomažu  da ostanu u drugom stanju.

Tokom mog programa VTO nisam bila vezna isključivo za jednog doktora već sam prema raspoloživosti odlazila kod onog ko je u datom trenutku bio  slobodan da me primi.Svi su divni, stručni i definitivno im morate verovati. To su trenutno najveći stručnjaci u zemlji Srbiji. Iako sam na početku bila dosta nesigurna jer ništa nisam znala, sada sam definitivno svesna da nije bilo prostora za skepsu. 

 

 

 

 

09/21,2010 Posted to BETANIJA

Comments (2)


FAZA II


Konačno početak moje stimulacije!! 
Bila sam srećna kao malo majmunče, jer sam znala da činim nesto važno i veliko za sebe.
Tada još nisam znala da će ceo proces potrajati više od mesec dana.
Naravno, nisam izdržala, pa sam na internetu kopala po raznim forumima i čitala iskustva žena koje su se uglavnom žalile da im hormonska terapija škodi, da su neraspoložene, razdražljive, da ih stomak boli.
Pripremila sam svog muža na to, ali sam duboko verovala da u mom slučaju neće biti tako i da ću sve junački podneti. Upozorila sam ga da možda čak ni seksa neće biti! Eh, bilo ga je, itekako! 
No, da se vratim na tok mojih hormonskih injekcija.Bila sam tačno 12.dan menstrualnog ciklusa kada sam počela primati Diferelin. Dobijala sam ga u ruku, tačnije u nadlakticu. Malo je peckalo, ponekad bi mesto gde sam ga primila postajalo crveno i nadraženo, kad, kad, se stvorila i modrica. No, shvatala sam da je sve to normalno i hrabro grabila dalje. Prema planu moje šeme , nakon 14 dana primanja Diferelina, trebala je da se uradi prva kontrola hormona LH i E2. Ukoliko su vrednosti LH manje od 2 IU/I i E2 manji od 20 pg/ml i ukoliko je UZ nalaz tog dana uredan, može se otpočeti sa stimulacijom jajnika.
Tog dana me je dočekala loša vest. Moj LH je bio preko 20, a E2 čak 264 !!! Vrednosti hormona su ukazivali na formiranje ciste. Bila sam naravno preplašena, zaboga, kod njih sam se javila zdrava, otkud sad cista?!! Ljubazna doktorka mi je spokojnim glasom objasnila da se ništa ne brinem, kod nekih žena je to sasvim normalna reakcija na terapiju Diferelinom i zakazala mi več za sutradan odstranjivanje ciste. Intervencija je rađena pod opštom anestezijom koje sam se više plašila nego same operacije i trajala je veoma kratko. Posle 2 sata ležanja na klinici puštena sam kući sa blagim bolom u stomaku koji je tokom dana nestao. Sledio je nastavak primanja Diferelina još sedam dana. U glavi su mi se motale crne slutnje da ću za to vreme zaraditi ponovo neku cistu i da će mi na kraju ceo protokol otkazati. Dodatno me je uznemirilo to što sam dobila menstruaciju ( do duše u očekivanom roku) ali sa dosta krvarenja. Nisam bila mirna, pa sam prilikom jednog odlaska na terapiju pitala moju doktoricu onako "s nogu" na hodniku da li je to u redu. Umirila me je rečima da je sve OK i da je to dobar znak, ciste više nema, krvarim i vrednosti hormona mi se verovatno vrtoglavo smanjuju. Uhhh, kakvo olakšanje!
Dokaz da je bila u pravu usledio je na analizi hormona-vrednosti su bile idealne, može se početi sa stimulacijom jajnika! Pao mi je kamen sa srca. Jedan. Ostala su jos dva-jedan, da imam dobre jajne ćelije na aspiraciji i drugi, da se desi oplodnja tj. nastanak embriona. Tog dana, posle ukupno 22 primljena Diferelina uvode mi jos dve injekcije-Gonal F i Menopur. Nakon 6 dana primanja, odlazim na folikulometriju (jednostavnijim rečnikom rečeno merenje veličine folikula pod ultrazvukom) gde doktorka konstatuje da postoje početni znaci formiranja folikula i u levom i u desnom jajniku. Sad se pravim važna da sve znam. Tada nisam znala ni da je folikul opna koja obuhvata jajnu ćeliju. Tačnije, tada mi se čitav proces VTO činio kao naučna fantastika, kao vrhunac visoko-tehnološke sajber medicine.Sada, kada sam prošla sve, i dalje mislim da je ovo jedan sofisticiran i osetljiv postupak ali ga sada mnogo bolje razumem i više mi nije bauk. Tek sada sam svesna koliko je priroda savršena i koliko kockica mora da se sklopi kada se sve dešava prirodnim putem, bez asistencije strčnjaka.
Nakon prvog UZ sa stimulacijom, doktorka mi je povećala dozu Gonala F i Menopura za 100%. Zajedno sa Diferelinom, to je značilo da primam ukupno 5 injekcija sa  3 uboda i to dva uz ruku i jednu u guzu. Bila sam hormonska tempirana bomba :-))) No, na svu sreću, moje telo se nije mnogo bunilo, jedino mi je stomak bio malo naduven i nikako nisam mogla da ga uvučem. Čak sam i sex dobro podnosila.Mišljenja sam da je rešenje enigme kako se osećaš dok si na terapiji isključivo u glavi tj u psihi žene. Najbolje je da isprogramiraš sebe da si dobro i da je sve super, pa će tako i da ti bude. Sestre bi se slatko nasmejale kada sam im za vreme davanja terapije  na pitanje "kako sam" odgovarala sa "sve bolje i bolje".Kažu,retko koja žena im to kaže.  
Nakon duplirane doze lekova, moja doktorka je želela sve češće i češće da me viđa, tačnije da mi meri veličinu folikula i debljinu zida materice.I nakon dva,tri dana ugledala je očekivanu sliku na monitoru svog ultrazvučnog aparata. Debljina zida materice 11mm, folikili veličine od 19-22mm, a nivo hormona E2 bio je 460. To je to! To se čekalo svi ovih dana! Vreme je bilo da mi se ubode dugo iščekivana injekcija Pregnyl-a koja će označiti kraj mojim mukama, početak "padanja"i preostala dva kamena sa srca.Pregnyl je tzv. STOP injekcija, koja zaustavlja dalji razvoj folikula i sprečava njihovo pucanje za 40 sati.Pregnyl je značio da ću za dan i po imati aspiraciju jajnih ćelija.
Do sada je sve beskprekorno funkcionisalo i moja draga doktorka me ohrabruje da je "ne obrukam" na aspiraciji.
U tim trenucima sam bila zahvalna nebesima sto me prati tim lekara koji mi daju snagu i hrabrost da koračam uzdignute glave na putu gde će se, uz Božju pomoć, iz jedne male tačkice razviti plačljiva beba, a možda i dve ili tri !
 
Moram da naglasim da u trenutku dok ovo kucam još uvek ne znam jesam li trudna ili ne, tako da se trudim da budem maksimalno objektivna, pa kako god da se završi ovo moje putovanje!
Treba biti realan. Tokom procesa sam nailazila na mnoge žene koje su "siktale" po hodnicim, bunile se protiv ovog ili onog lekara, bile su nervozne sto moraju da čekaju, jedna je čak rekla da ona ništa ne veruje lekarima, pitam se samo šta je trazila tu. 
 
 
 

09/23,2010 Posted to BETANIJA

Comments (9)


FAZA III

Uplovih lagano i u završnicu mog dugog putovanja! Čekale su me još samo aspiracija i embrio transfer. Ništa strasno. Zbog ova dva koraka se družim sa osobljem Betanije više od mesec dana.Nikad dočekati kraj.

Aspiracija jajnih ćelija je rađena pod kratkom opštom anestezijom, od koje sam prestala da imam fobiju, računala sam, ako sam se probudila  posle one ciste, biće i sada sve ok.

Budim se iz anestezije.Devojke koje su ležale samnom u sobi mi kažu da sam bila odsutna svega 10 tak minuta iz sobe. Kako malo vremena treba da se isisaju ta malecka jajašca za čiji razvitak se boriš kao ratnik toliko nedelja. Nakon izvesnog vremena pojavljuju se stručnjaci koji mi saopštavaju da su iz mene izvukli 8 jajnih ćelija. Pomislih, super, jel to dobro ili loše?! Nisam imala hrabrosti da ih pitam. Gospodju glavnu sestru pitam da li mi može reći hoće li mi se oplodnja raditi ICSI metodom kao sto mi je doktorka ranije rekla, ona svojim ledenim glasom odgovara da će mi to biti saopšteno za tri dana kada i AKO do oplodnje dodje. To AKO mi ni jedan lekar nije tako sasuo u lice kao ona.Uh, od svih njih tamo, ona mi ostavi najgori utisak. Što sam se ja više trudila da budem fina sa njom, ona je postajala sve hladnija. Trebalo bi na njeno mesto  staviti onu malu što voli da šefuje, da je makar nauči ljubaznosti.

Posle minimalnog krvarenja i dva sata ležanja na klinici, odlazim kući srećna što sam još jednim korakom bliža cilju.

Za tri dana mi rade embriotrasfer. Sva tri dana mi odzvanjaju reči glavne sestre sa akcentom na " AKO do oplodnje dođe". Eto to je sve što me je  tada mučilo-hoće li imati šta da mi vrate nazad.

Posle tri dana, eto mene opet na klinici, nikad dočekati!

Preljubazna doktorka mi radi transfer u saradnji sa reproduktivnim biologom koji saopštava da imam 3 embriona i pita da li želim sva tri da mi se vrate. Malo sam iznenadjena, jer mi niko nije rekao da ću moći da biram, a i u saglasnosti koju sam na početku potpisala piše da mi vraćaju tri. Dokotorica mi govori da bi ona na mom mestu ubacila sva tri jer time povećavam šansu za uspeh. Toliko mi je ulivala poverenje, da sam je poslušala, iako mi pomisao na trojke izaziva, u najmanju ruku, čitavu zbrku u glavi.

Nakon ubacivanja malih ronilaca u moju matericu, ostajem jos 3 sata na klinici i ležim kao na jajima. Posle tri sata, koja su mi se činila kao 3 dana, odlazim kući, opet kao po jajima :-) 

Tu su mi pala i preostala dva kamena sa srca.

Što je u ljudskim rukama, gotovo je, dalje je sve na Božijoj volji. 

 

09/24,2010 Posted to BETANIJA

Comments (0)


LEŽANJE NA JAJIMA

Tako bi se najslikovitije mogao opisati moj život 3 dana od embriotransfera.

Ustajem i ležem kao da su ispod mene jaja, muž me služi, završava moje poslove, porodica me zove da pita kako sam, jel mi sve potaman. Bilo mi zanimljivo jedan dan a onda sam počela da ludim. Sve novine pročitala, TV kanale preletela, internet forume proučila.....ne znam više šta da radim. Čak sam naučila i kako se piše blog :-)))

Svakakva iskustva postoje na ovom netu. Neke devojke, jadne, ne tuširaju se po 5 dana od transfera, ne ustaju iz kreveta 14 dana! Naopako!

Mene je doktorka savetovala da 3 dana odmaram i ništa ne radim, četvrti dan lagana šetnjica a šesti već može da se ide na posao. Taman sam tako i planirala. Embrioni 2 dana nakon transfera plivaju u materici, treći dan se ili ugnezde ili ne, i tu pomoći nema.

Jedem bademe sa medom, pijem cedjenu narandzu, uzivam u životu.

Malo me bole ledja od ležanja i vagina od Crinone gela, ali sve u svemu, super mi je. 

Ipak, jedva čekam da se vratim u normalan svet. 

09/24,2010 Posted to BETANIJA

Comments (2)


AKO KANIŠ POBEDITI, NE SMEŠ IZGUBITI

Posle 3 dana pasivnog života, konačno izlazim medju ljude.

Odlazim u Merkator, lečim trodnevnu monotoniju shoppingom.

I eto, dešava mi se upravo ono za sta sam uvek govorila da ne sme da mi se desi-gledajući te silne bebe oko mene, počinjem da zamišljam, maštam i stidljivo zavirujem u izloge prodavnica s baby opremom.

Moja strategija je uvek bila, lako ću se ja uklopiti i radovati, ako sve bude u redu. Ali ukoliko ne bude, a ja se toliko zanesem u maštanje, biće mi daleko teže da se spustim na tlo. To je neki moj odbrambeni mehanizam.Možda pogrešno razmisljam, ali šta ću, niko nije savršen. Jesam optimista ali onaj oprezni, pritajeni. 

A onda na scenu nastupa moj dragi suprug koji je energični optimista, uvek spreman za pozitivne misli, on je već i o imenima beba razmisljao. Blago meni!

Stvarno prija što se suprotnosti privlače. Šta bih ja bez njegove energije!? Bila bih preplašena bubica, umorna od svojih  crnih  misli.

No, sto sam duže sa njim, sve sam bolji učenik u njegovoj školi  pozitivnog  razmisljanja, tako da, u iščekivanju pozitivne bete HCG, hrabro izgovaram reci "Ako kaniš pobediti, ne smeš izgubiti" !!!

 

  

 

 

09/25,2010 Posted to BETANIJA

Comments (0)


ČEKANJE KOJE UBIJA


Osluškujem svoje telo i ništa ne čujem!
Nisam sasvim sigurna ni šta bih trebala da čujem.
Grudi su mi se naduvale za dva broja ali ume to da mi se desi i pred menstruaciju.
Muž kaže da su mi bradavice malo tamnije. Ja to ne primećujem ali ako je tako, to je novost! I to nadam se pozitivna!
Stomak, tu i tamo, povremeno zaboli ali ne mogu se ni u to pouzdati i to je nešto što me snadje često pred dobijanje menstruacije. 
Jedem malo više, češće sam gladna ali to pravdam viškom vremena i boravkom u kući. 
Stomak mi je malo naduvan a do sada mi je uvek bio ravan. (možda su hormoni krivi za sve) 
Nekako su mi svi ti moji "simptomi" nepouzdani.
A do navodnog pouzdanog pokazatelja, beta HCG, ima još čitava 4 dana!! 
 
Da sam jos koji dan ostala kući, verovatno bih eksplodirala.
Eto, od sve muke sam počela i da radim!
Ne smeta mi, sedim ceo dan a misli mi koliko,toliko, uspeju odlutati i na drugu stranu.
 
Od ovog osluškivanja ću načisto ogluveti !
 

Još tru puta spavam i saznaću jesam li blagoslovena.
 

 
 

09/28,2010 Posted to BETANIJA

Comments (5)


PORAZ KOJI MNOGO BOLI

Beta HCG: 1

Trebalo mi je vremena da se sastavim!

Toliko sam verovala u sebe. Bila sam ubedjena da cemo uspetii!

Iako na pocetku znate da je procenat uspesnosti VTO svega 20%, kako vreme odmice, vi sve vise letite i uljuljate se u  mastanje, postajete gotovo sigurni da cete ostati u drugom stanju.

Mnogo boli kada vam rezultat pokaze da niste uspeli!

Stres koji organizam tada dozivi ravan je stresu koji osecate prilikom gubitka drage osobe.

 

No i to je zivot.

Ne moze biti samo med i mleko.

Ipak, negde duboko u sebi verujem da sam rodjena pod sretnom zvezdom i da cu u drugom pokusaju doziveti ono sto sam sanjala u prvom.

 

A do tada.....pauza od 3-4 meseca!

 

 

10/03,2010 Posted to BETANIJA

Comments (15)