U svojim ranijim tekstovima sam pisala o svemu lepom i manje lepom sto mi se desavalo u ovoj trudnoci i zaista sam mislila da sam sa onim ruznim temama zavrsila bar za jedno duze vreme, buduci da sam pre par meseci dozivela mali bracni brodolom i propatila za citav jedan vek. Napominjem da sam mozda malo pod uticajem hormona u trudnoci sklona da stvari posmatram subjektivno, suvise crno ili pak suvise belo, ali ruku na srce, svaka zena na mom mestu trudna ili ne, u najmanju ruku bi dozivela nervni slom od svega sto joj se desava sa bracnim zivotom..... ili mozda ne bi ni pridavala mnogo znacaja svemu...ko ce ga znati, poprilicno sam izgubljena. Neka svako ko ovo cita sebe postavi u moju situaciju, pa neka dobro razmisli kako bi mu bilo. Znam samo da sam ja sve ovo podnela veoma dramaticno i tesko.
Nakon ranije ispricanog incidenta sa lascivnim porukama mog muza i koleginice s posla, stvar smo izgladili dogovorom u kome sam mu obecala da cu preci preko svega i resetvati se, ali uz jedan uslov, koji ce sad eto nekome biti normalan a nekome bolestan. Rekla sam mu da je jedini nacin da se vratimo na staro da sa njom obustavi sve moguce kontakte osim neizbeznih poslovnih.Tada je olako obecao da ce ispostovati moje zelje i da mu vise na pamet nece pasti da se igra sa nasom srecom. No, ja sam mu otvoreno priznala da vise nisam u stanju da tolerisem cak ni njihovo drugarstvo, da mi je muka kad se samo pomene njeno ime i da zaista ne mogu da je podnesem u njegovoj blizini. Ni njega u njenoj. Bez obzira i ako nisu imali nista!
Ok, tu se prvi put pojavila moja patoloska ljubomora koja do te situacije, ne da nije postojala, nego sam bila spremna na kraj sveta da ga pustim sa njom ili bilo s kojom drugom zenom,bez ikakve bojazni, racunajuci na cinjenicu da je u pitanju samo neko s kim pronalazi zajednicki jezik sto se tice nekih opstih pitanja, dogadjaja i poslovnih tema. Da li sam bila naivna, neka svako za sebe prosudi ali eto prosto sam mu verovala i to je to. Verovala sam da mi je veran i sa tim mojim uverenjem, imao je potpunu slobodu u svemu. Od momenta kad sam saznala za sporne poruke, vise mi i nije bilo bitno da li je tu bilo neceg vise od toga ili ne, dovoljno sam bila pogodjena i zaista nisam umela nikako drugacije da izadjem iz cele agonije nego da ga zamolim da je jednostavno izbrise gumicom iz svog zivota. Ispostavice se da nisam ni malo pogresila sto sam se sve vreme pribojavala i sumnjala da to brisanje gumicom ne ide onako kako se meni predstavlja.
Svih ovih meseci nesto mi nije dalo mira, znate onu zensku intuiciju koja vam govori da se stvari ne razvijaju bas u onom pravcu kako bi trebalo i na kraju krajeva kako je obecano...
Ok, prestala su lascivna dopisivanja, stvari su se lagano vracale na svoje mesto ali duboko u sebi sam sumnjala da bas nije u stanju u potpunosti da presece kontakte sa njom. I to me je uzasno bolelo, da se ne lazemo previse. On je sve vreme potencirao na prici kako dramim bez razloga, kako ne mogu stvari da sagledam malo i iz drugog ugla, shvatala sam da je moja molba za prekidom svih kontakata sa njom bila samo iluzija i pusta zelja. Ne, ne kazem da je tu bilo zaista neceg ozbiljnog ali meni je ona postala trn u oku i smetala mi je u kakvom se god obliku i svojstvu pored njega nalazila. Zvuci bolesno, mozda i jeste bolesno, znam koliko ga time gusim i sputavam ali zaboga, trudna sam, neka me bar neko na ovom svetu razume. Povredjena sam i jedino sto zelim jeste da mi se moj mir i stari zivot vrate. Za stalno....ne da ponekad podseca na nas stari zivot a izmedju toga da me izjeda ljubomora i sumnja sto su oni i dalje dobri drugari i kolege. Za sebe smatram da sam bila maksimalno slobodoumna i korektna ali kada vas jednom zmija ujede i gustera se plasite i u svemu vidite potencijalnu opasnost. Ako nekog iskreno volis, spreman si zbog njega uraditi i stvari sa kojima se mozda u nacelu i ne slazes u potpunosti, zar ne? Ja bar jesam tako funkcionisala.....s toga sam uvek gledala da ga ne pravim ljubomornim, iako svaka zena negde voli da koketira i da joj se upucuju komplimenti, niti sam ulazila u potencijalne situacije za koje znam da bi ga bolele. A bio je nekada gori sto puta nego ja sada u svojim najgorim danima!
Tajna dobrog braka je maksimalno ulaganje, pozrtvovanost i posvecenost obe strane. Mi smo to dobro znali.....ali eto jedna glupost promenila je sve.
Onog trenutka kada sam ga "uhvatila" u nekoliko glupih lazi, tipa da mi je precutkivao njihova druzenja na poslu i " vanposlovno-poslovnim" aktivnostima, suvisno je reci da sam izgubila svaku nadu da ce od nas ikada biti ono sto je nekada bilo. Po drugi put sam se osetila izdanom i izneverenom a on je svoje kontakte s njom pravdao time da mu je bilo neprijatno da svoju divnu suprugu, koju pred svima njima dize u nebesa, prikaze kao zlu vesticu koja mu nesto brani. Tu ja svatih da sam opet upala u zamku iz koje ne znam kako cu izaci. Lepo je to sto me on svima predstavlja kao idealnu suprugu ali zar nije ukapirao da je cena toga previsoka u ovom slucaju?! Dakle, odabrao je opciju da za rad mira u kuci i mog licnog mira, precutkuje da nije u stanju da prekine bas sve kontakte s njom a da meni prikazuje kao da jeste i time me je jos vise povredio.
E tu mi se smrklo sve pred ocima.Ponovo noci raspravljanja, razgovaranja, nespavanja i plakanja. I to sve 15 dana pre termina za porodjaj. Pucam po svim savovima, govorim mu da je ovo kraj, da mi je dosta svega......celu noc smo ostali budni raspravljajuci se. Bila sam najtuznije stvorenje na svetu. Dokle ce ova beba da se muci svadjama izmedju mame i tate?! Pa kako da mu ubuduce verujem bilo sta kad se toliko upleo u mrezu svojih sitnih lazi, pokusavajuci da balansira izmedju dve strane?! Kako je samo mogao da me laze, pa zar je mislio da sam toliko glupa i naivna da na osnovu najobicnijih sitnica i detalja necu skontati neke stvari .....ma milion nekih glupih pitanja i sumnji mi se ponovo natovarilo na glavu.
No, vrag je odneo salu i postavljalo se pitanje razlaz ili nesto drugo?! A to nesto drugo moze biti samo prekid svega sa njom. Ali ovaj put da se to shvati mnogo obzbiljnije a ne da se misli kako cu ja vremenom smeksati i shvatiti da nisam bila u pravu. Ne, ne prihvatam je ni kao njegovog kolegijalnog prijatelja! Ne mrzim je, moja netrpeljivost prema njoj je samo kolateralna steta onog sto je on napravio. Imali su priliku da se ostvare kao prijatelji, uprskali su stvar i posle toga za mene vise kompromisa po tom pitanju nema!
Odabrao je onu drugu opciju...ovaj put navodno zapravo. To je trajalo 2 dana koliko mu je trebalo da shvati da ga tim uslovom strasno gusim i povredjujem?! Dizem ruku od borbe u tom smeru, potisnucu sve moje patnje toliko duboko u sebe da ce samo u retkim situacijama da isplivaju...i to kad mi bas, bas prekipi. A on onda nek razmislja da li je bilo vredno...a bice mu zao, znam.
Odlucila sam da cu se boriti jer znam da vredi. Prethodnih deset godina provedenih sa njim mi je najbolji dokaz za to. Zvucacu kao kucka ali posle toga smo se kresali kao podivljali zecevi celo vece i bilo nam je bolje nego ikada.
Ne treba niko da mi ukazuje na to da imam divnog i posvecenog muza, znam ja to sama vrlo dobro, svesna sam svega i da nije tako sigurno se ne bih ovoliko borila i rukama i nogama kao da sam neko siroce koga niko nece.
Ne znam jesam li normalna ili nisam, da li je sve preraslo u patologiju, no, ja ga volim i verujem da cemo uspeti da se iscupamo iz ovog pakla.
Ali ovaj put zapravo......
Svesna sam da nikada vise nista nece biti bas potpuno isto kao nekad ali istovremeno sam ponosna na sebe sto nisam ja ta strana koja se obrukala onog trenutka kada je doslo do naseg slucajnog grupnog, porodicnog susreta na ulici, cega se moj suprug oduvek strasno pribojavao. Moje vaspitanje i narav mi nisu dozvolili da odreagujem nikako drugacije nego da se kurtoazno nasmesim, rukujem sa gospodinom suprugom, sto se ne bi reklo za drugu stranu koja je slozila hladnu, kamenu facu kao da se srela sa djavolom. A moj suprug, jadnicak, pomislio da cu da je rascupam na sred ulice, da ga najstrasnije osramotim i dovedem u neprijatnu situciju. Ne, nisam ga ja obrukala........
Brojim sitno.
Toliko sam opustena ( sto se porodjaja tice) da se cesto zapitam jesam li svesna zapravo kolika me promena u zivotu ocekuje ?!
Beba na kojoj smo radili toliki broj godina konacno dolazi na svet. Veoma cesto razmisljam o tome kako ce izgledati, na koga ce liciti, hoce li biti lepa, da li cu, kada mi je stave na grudi, osecati bliskost sa njom ili i dalje necu moci da verujem da je ovo istina i da je to nasa prava, mala, slatka bebica za kojom smo toliko zudeli?! Nikada necu zaboraviti suprugovu reakciju kada sam mu saopstavala da cekamo devojcicu. Bio je to veoma dragocen trenutak koji sam zabelezila kamerom svog mobilnog telefona. Osecala sam se presrecno jer sam znala da mu ispunjavam zelju. Od tada veoma cesto stvaram sebi sliku u glavi gde ga zamisljam kako se mazi sa njom, kako je pravi, divni, brizni i posveceni otac. Ne sumnjam ni malo da ce biti tako. Znam da je to ono sto ceo zivot cekamo. I ono sto je cudno mnogo vise me raznezi ta slika nego kad zamisljam sebe u ulozi majke. Bas cudno.
Zamisljam sebe uplakanu kako ga pozivam sa porodjajnog stola i saopstavam mu da je princeza rodjena. Zamisljam njegovu reakciju dok otvara svoj mail u kome ce ugledati prvu sliku svog tek rodjenog andjela iz porodilista. Sve to zamisljam i suze mi krecu same. I onda tako placem, placem i placem. Valjda to ima veze sa svim onim sto nam se izdogadjalo u prethodnih nekoliko meseci. Ipak je on u mom srcu i pored svega, bio i ostao na prvom mestu.
Skroz sam se prepustila emocijama.
Znam da ce rodjenje ove bebe biti ravno najcudnijem cudu na ovom svetu.
Bice to trenutak u kome cemo valjda napokon shvatiti neke stvari.
Jedva cekam!
Iako sam emotivno malo razdrmana i dalje se ne bojim i zeljno iscekujem trenutak kada cu moci da mu kazem "dragi, pukao je vodenjak, pocelo je" :-)
Jedva cekam da vidim ko ce ostati hladne glave a ko ce biti kao ubacen u mravinjak.
Samo da ne bude obrnuto od onoga sto ocekujem...xe, xe, xe.
Bice zanimljivo u svakom slucaju.
Popodne oko 16h dobijem neke neobicne grceve u stomaku gde mi samo proleti kroz glavu kako sam se najela malina i napila coca-cole. Medjutim, grcevi su postajali i jaci i ucestaliji i tu ja pomislih da bi to mogao da bude cak i porodjaj. Nije mi godilo ni da sedim ni da lezim, najbolje sam se osecala na nogama. Tako odlucismo to vece da setamo. Setnja je pretendovala da bude kratka jer su mi bolovi postajali sve cesci ali eto desila mi se neocekivano neka raketna snaga da ne dolazim kuci nego da i dalje setam i setam po kvartu. Tako ostadoh u setnji sve do 22h kada smo odlucili da dodjemo kuci i jos jednom prekontrolisemo sve stvari za porodiliste, za svaki slucaj. Delovalo je tako nestvarno da je porodjaj poceo. Oko 01h ujutro odlazimo u porodiliste ali se pre toga na parkingu zadrzavamo tek toliko da odslusamo pesmu na radiju i jos malo se ljubimo i mazimo dok je beba u stomaku. Bio je to za mene veoma neobican i romantican trenutak.
Ulazimo u Betaniju gde dezurni lekar konstatuje razocaravajucu otvorenost od svega 2-3 prsta. Pa zar je moguce da pored kontrakcija na svakih 4-5min budem samo tako malo otvorena!?
No, sta je tu je, nema nazad, zadrzavaju me u porodilistu, ljubim muza i jos uvek hrabra, rastajem se od njega. Pomislih da sam napravila gresku i prerano dosla u porodiliste i da cu se sada napatiti s indukcijama, ali ispostavice se, na moju veliku srecu, da nije tako. U sanitarnom bloku sam boravila skoro do 03.30h, tu sam disala skolski i kupovala sebi vreme da sto duze ostanem na nogama i sto vise odlozim tu strasnu indukciju. To su male cake kojima vas nauci skolica :-) E nakon toga odlazim u pretporodjanu salu koja je vec vrvela od zena koje vriste prikljucene na indukciju. Pomislih, ja sigurno necu tako. Lepa zamisao.
Opet sam imala srece jer me nisu odmah prikljucili na indukciju posto sam bila otvorena 5 prstiju, samo su me prikljucili na ctg na kome sam povremeno virkala i videla da se amplitude mojih kontrakcija smanjuju umesto da se povecavaju. Novo razocarenje. No, ja tu nastavih da disem skolski i sve tako do 05.30h kada me i definitivno prikljucuju na indukciju i buse rucno vodenjak. Od tog trenutka krecu muke tantalove. U roku od pola sata ja sam odreagovala na indukciju na neki nenormalan nacin tako da me je ona pocela kidati i boleti toliko, kako ni u najcrnjim mislima nisam ocekivala. Sestra se cesto vrzmala oko mene, proveravala me i u narednom pregledu sa doktorkom oko 7h konstatovali su da cu brzo biti gotova. Skinuli su me s indukcije i ustanovili 9 prstiju otvorenosti. Tada krecu naponi koje ne znam ni sama kako sam izdrzala, ni jedno disanje ovog sveta mi nije pomagalo, bolovi su bili stravicni, i pored moje maksimalne priprmljenosti za sve, bila sam iznenadjena intenzitetom bola koji sam prezivljavala. I to bez ikakvih bensedina i trodona sto se nije moglo reci za moje cimerke. Mozda se tu pokazala korist onoga kad potplatis nekog od njih da te pazi. No, to sam najavila jos davno da necu raditi.
Na kraju su mi dali masku sa kiseonikom od koje mi se cinilo da ne mogu da disem a naponi su postali toliko nepodnosljivi da sam pocela trositi snagu odupiranjem o krevet a to mi nije trebalo. Ono sa najvise snage mi tek predstoji. Moram da se stedim a ne sa krevetom da se borim!
Zelela sam samo jedno- ili da svemu konacno dodje kraj ili da umrem. Eto, tako prica nekada najhrabrija osoba na svetu :-) Usta su mi se osusila, nisu mi dali ni limun isecen na kriske da sisam a uredno sam ga ponela po preporuci skolice, grlo me je bolelo od suvoce i iscrpljenosti a celo telo mi se stravicno treslo od bolova prilikom napona, nikada nisam videla niti dozivela nista slicno....a nisam smela jos uvek da napinjem. Konacno mi oko 8h saopstvaju da su stvoreni svi uslovi, da je beba dovoljno nisko i da mogu preci na tvrdi porodjajni sto. Nisam mogla da verujem da ocekuju od mene da sa onim stravicnim bolovima prosto sama odsetam do porodjajnog stola. No, nisu se salili, bili su skroz ozbiljni. U porodjajnoj sali dzinovska lampa i ogromni ginekoloski krevet za koji me vezuju kao u ludari dok se istovremeno oko mene sakuplja publika od desetak ljudi, pomislih oh, ne opet studenti! Kasnije ce se ispostaviti da nisu bili studenti nego mladi doktori, stazisti, koji ce mi pomagati i tokom i nakon porodjaja.Uverila sam se vrlo brzo da se oni trude mnogo vise oko mene u odnosu na prvu postavku lekara Betanije.Valjda su jos uvek puni entuzijazma i zelje za dokazivanjem. Nemam nikakav problem sa tim, sveza krv uglavnom donosi veliku korist ucmalom i starom timu. Bilo mi je nelagodno vristati pred tolikom publikom i sve sam napone izgurala bez puno buke, samo uz neophodnu artikulaciju.
Bebu sam izgurala iz 5 napona od kojih sam prva 2 shvatila dosta neozbiljno i gurala nedovoljnom jacinom, a mislila sam da je to najvise sto mogu u tom trenutku. Tada sam shvatila da moram uloziti nadljudsku snagu da bi se nesto desilo.Prosto ne mogu da verujem koliko efektivne energije se mora uloziti da bi se bebica izgurala.Imala sam osecaj kao da ce sve dole da mi se iskida i pocepa. Jedan od lekara mi je malo nalegao na stomak i pomogao da izguram bebu. Epiziotomija je bila neizbezna ali moram priznati da sam cak i nju osecala pre bebinog izlaska, iako su nas u skolici ubedjivali da to necemo ni primetiti usled snaznog pritiska bebine glave na taj deo.Jooj kad se samo setim, prodje me jeza, sve me je uzasno jako bolelo. Ali kada je mala zabica iskocila napolje- sto isto nisam imala hrabrosti da gledam, sad mi je zao, sve je postalo nevazno. Zacula sam bebin plac i zamislite nisu mi krenule suze. Cak ni kada su mi je onako zamazanu i belu stavili na grudi da je poljubim, ne, nisu mi krenule suze. Obuzela me je neka neopisiva sreca i spokoj sto je sve gotovo i jedino sto mi je bilo na umu jeste kako je zivot divan a priroda savrsena. Bol je naprasno prestao, kao da ga nikada nije ni bilo.
Moja publika je pocela da se komesa, jedan uzima bebu i njene mere, drugo dvoje uzimaju maticne celije, treca doktorka se sprema da me sije, cetvrti, docent nadgleda celokupnu situaciju...svako je sebi nasao neki posao. A ja sam kulirala i vise mi nista nije bilo bitno iako me je i to namestanje posle porodjaja prilicno bolelo i dugo je trajalo, kao i usivanje same epiziotomije. A onda su se svi razisli, ugasili reflektore i ostavile mene sa mojim mislima i tek rodjenom bebicom u istoj prostoriji. Bebicu nisam direktno videla jer je bila udaljena od mene par metara, cula sam samo njeno gugutanje i to mi je bilo dovoljno da se u meni rasplamsaju misli koje izazivaju najlepse emocije. Osecaj da sam upravo uradila najvazniju stvar u zivotu, dok se hladim na onom porodjajnom stolu i javljam svim dragim ljudima srecne vesti, ostace mi zauvek urezan u secanju. Pored mene lezi nasih ruku delo na koje sam jako, jako ponosna.Zaplakala sam tek kad sam pozvala supruga i u njegovom glasu osetila nemerljivu srecu.
Zivot ume da bude zaista tako caroban......nastavice se...
Samo nas dvoje znamo zbog cega nam je ova pesma vazna....
Ovaj blog je za mene rupa u koju se mogu izderati iz sve snage i ispricati a da me niko ne cuje. Otkopavam je i zatrpavam kad god ja to zelim. Nikog ne pitam da li smem.
****************************************
Molim sve one koji se u mojim pricama prepoznaju u glavnim i sporednim ulogama, da gledaju svoja posla i da ne zabadaju svoj radoznali nos tamo gde mu nije mesto. Rospijama, alapacama, kokoskama i dezurnim dusebriznicama nije mesto u mojoj intimi, neka se bave svojim glupim zivotima, ne moraju da mi potvrdjuju i na ovaj nacin koliko su jadni.