"May my haters live long to see my success"

Popodne oko 16h dobijem neke neobicne grceve u stomaku gde mi samo proleti kroz glavu kako sam se najela malina i napila coca-cole. Medjutim, grcevi su postajali i jaci i ucestaliji i tu ja pomislih da bi to mogao da bude cak i porodjaj. Nije mi godilo ni da sedim ni da lezim, najbolje sam se osecala na nogama. Tako odlucismo to vece da setamo. Setnja je pretendovala da bude kratka jer su mi bolovi postajali sve cesci ali eto desila mi se neocekivano neka raketna snaga da ne dolazim kuci nego da i dalje setam i setam po kvartu. Tako ostadoh u setnji sve do 22h kada smo odlucili da dodjemo kuci i jos jednom prekontrolisemo sve stvari za porodiliste, za svaki slucaj. Delovalo je tako nestvarno da je porodjaj poceo. Oko 01h ujutro odlazimo u porodiliste ali se pre toga na parkingu zadrzavamo tek toliko da odslusamo pesmu na radiju i jos malo se ljubimo i mazimo dok je beba u stomaku. Bio je to za mene veoma neobican i romantican trenutak. Ulazimo u Betaniju gde dezurni lekar konstatuje razocaravajucu otvorenost od svega 2-3 prsta. Pa zar je moguce da pored kontrakcija na svakih 4-5min budem samo tako malo otvorena!? No, sta je tu je, nema nazad, zadrzavaju me u porodilistu, ljubim muza i jos uvek hrabra, rastajem se od njega. Pomislih da sam napravila gresku i prerano dosla u porodiliste i da cu se sada napatiti s indukcijama, ali ispostavice se, na moju veliku srecu, da nije tako. U sanitarnom bloku sam boravila skoro do 03.30h, tu sam disala skolski i kupovala sebi vreme da sto duze ostanem na nogama i sto vise odlozim tu strasnu indukciju. To su male cake kojima vas nauci skolica :-) E nakon toga odlazim u pretporodjanu salu koja je vec vrvela od zena koje vriste prikljucene na indukciju. Pomislih, ja sigurno necu tako. Lepa zamisao. Opet sam imala srece jer me nisu odmah prikljucili na indukciju posto sam bila otvorena 5 prstiju, samo su me prikljucili na ctg na kome sam povremeno virkala i videla da se amplitude mojih kontrakcija smanjuju umesto da se povecavaju. Novo razocarenje. No, ja tu nastavih da disem skolski i sve tako do 05.30h kada me i definitivno prikljucuju na indukciju i buse rucno vodenjak. Od tog trenutka krecu muke tantalove. U roku od pola sata ja sam odreagovala na indukciju na neki nenormalan nacin tako da me je ona pocela kidati i boleti toliko, kako ni u najcrnjim mislima nisam ocekivala. Sestra se cesto vrzmala oko mene, proveravala me i u narednom pregledu sa doktorkom oko 7h konstatovali su da cu brzo biti gotova. Skinuli su me s indukcije i ustanovili 9 prstiju otvorenosti. Tada krecu naponi koje ne znam ni sama kako sam izdrzala, ni jedno disanje ovog sveta mi nije pomagalo, bolovi su bili stravicni, i pored moje maksimalne priprmljenosti za sve, bila sam iznenadjena intenzitetom bola koji sam prezivljavala. I to bez ikakvih bensedina i trodona sto se nije moglo reci za moje cimerke. Mozda se tu pokazala korist onoga kad potplatis nekog od njih da te pazi. No, to sam najavila jos davno da necu raditi. Na kraju su mi dali masku sa kiseonikom od koje mi se cinilo da ne mogu da disem a naponi su postali toliko nepodnosljivi da sam pocela trositi snagu odupiranjem o krevet a to mi nije trebalo. Ono sa najvise snage mi tek predstoji. Moram da se stedim a ne sa krevetom da se borim! Zelela sam samo jedno- ili da svemu konacno dodje kraj ili da umrem. Eto, tako prica nekada najhrabrija osoba na svetu :-) Usta su mi se osusila, nisu mi dali ni limun isecen na kriske da sisam a uredno sam ga ponela po preporuci skolice, grlo me je bolelo od suvoce i iscrpljenosti a celo telo mi se stravicno treslo od bolova prilikom napona, nikada nisam videla niti dozivela nista slicno....a nisam smela jos uvek da napinjem. Konacno mi oko 8h saopstvaju da su stvoreni svi uslovi, da je beba dovoljno nisko i da mogu preci na tvrdi porodjajni sto. Nisam mogla da verujem da ocekuju od mene da sa onim stravicnim bolovima prosto sama odsetam do porodjajnog stola. No, nisu se salili, bili su skroz ozbiljni. U porodjajnoj sali dzinovska lampa i ogromni ginekoloski krevet za koji me vezuju kao u ludari dok se istovremeno oko mene sakuplja publika od desetak ljudi, pomislih oh, ne opet studenti! Kasnije ce se ispostaviti da nisu bili studenti nego mladi doktori, stazisti, koji ce mi pomagati i tokom i nakon porodjaja.Uverila sam se vrlo brzo da se oni trude mnogo vise oko mene u odnosu na prvu postavku lekara Betanije.Valjda su jos uvek puni entuzijazma i zelje za dokazivanjem. Nemam nikakav problem sa tim, sveza krv uglavnom donosi veliku korist ucmalom i starom timu. Bilo mi je nelagodno vristati pred tolikom publikom i sve sam napone izgurala bez puno buke, samo uz neophodnu artikulaciju. Bebu sam izgurala iz 5 napona od kojih sam prva 2 shvatila dosta neozbiljno i gurala nedovoljnom jacinom, a mislila sam da je to najvise sto mogu u tom trenutku. Tada sam shvatila da moram uloziti nadljudsku snagu da bi se nesto desilo.Prosto ne mogu da verujem koliko efektivne energije se mora uloziti da bi se bebica izgurala.Imala sam osecaj kao da ce sve dole da mi se iskida i pocepa. Jedan od lekara mi je malo nalegao na stomak i pomogao da izguram bebu. Epiziotomija je bila neizbezna ali moram priznati da sam cak i nju osecala pre bebinog izlaska, iako su nas u skolici ubedjivali da to necemo ni primetiti usled snaznog pritiska bebine glave na taj deo.Jooj kad se samo setim, prodje me jeza, sve me je uzasno jako bolelo. Ali kada je mala zabica iskocila napolje- sto isto nisam imala hrabrosti da gledam, sad mi je zao, sve je postalo nevazno. Zacula sam bebin plac i zamislite nisu mi krenule suze. Cak ni kada su mi je onako zamazanu i belu stavili na grudi da je poljubim, ne, nisu mi krenule suze. Obuzela me je neka neopisiva sreca i spokoj sto je sve gotovo i jedino sto mi je bilo na umu jeste kako je zivot divan a priroda savrsena. Bol je naprasno prestao, kao da ga nikada nije ni bilo. Moja publika je pocela da se komesa, jedan uzima bebu i njene mere, drugo dvoje uzimaju maticne celije, treca doktorka se sprema da me sije, cetvrti, docent nadgleda celokupnu situaciju...svako je sebi nasao neki posao. A ja sam kulirala i vise mi nista nije bilo bitno iako me je i to namestanje posle porodjaja prilicno bolelo i dugo je trajalo, kao i usivanje same epiziotomije. A onda su se svi razisli, ugasili reflektore i ostavile mene sa mojim mislima i tek rodjenom bebicom u istoj prostoriji. Bebicu nisam direktno videla jer je bila udaljena od mene par metara, cula sam samo njeno gugutanje i to mi je bilo dovoljno da se u meni rasplamsaju misli koje izazivaju najlepse emocije. Osecaj da sam upravo uradila najvazniju stvar u zivotu, dok se hladim na onom porodjajnom stolu i javljam svim dragim ljudima srecne vesti, ostace mi zauvek urezan u secanju. Pored mene lezi nasih ruku delo na koje sam jako, jako ponosna.Zaplakala sam tek kad sam pozvala supruga i u njegovom glasu osetila nemerljivu srecu. Zivot ume da bude zaista tako caroban......nastavice se...

Samo nas dvoje znamo zbog cega nam je ova pesma vazna....